Тефсир Ел-Мухтасар
وَإِذَا مَسَّ ٱلْإِنسَـٰنَ ٱلضُّرُّ دَعَانَا لِجَنۢبِهِۦٓ أَوْ قَاعِدًا أَوْ قَآئِمًا فَلَمَّا كَشَفْنَا عَنْهُ ضُرَّهُۥ مَرَّ كَأَن لَّمْ يَدْعُنَآ إِلَىٰ ضُرٍّ مَّسَّهُۥ ۚ كَذَٰلِكَ زُيِّنَ لِلْمُسْرِفِينَ مَا كَانُوا۟ يَعْمَلُونَ ﴿١٢﴾
Када човека који прелази границе задеси болест или лоше стање, он Бога дозива понизно и скрушено лежећи на боку, седећи или стојећи, надајући се да ће му Бог отклонити зло које га је задесило. Међутим, када му се Бог одазове и отклони штету и невољу која га је погодила, он настави да се понаша као и раније, као да му та штета није отклонута. Као што је оваквој неправедној особи лепо приказана заблуда у којој се налази, тако исто је улепшано неверовање и грешење онима који границе прелазе у неверовању и устрајавају на том путу.