Тефсир Ел-Мухтасар
سَيَقُولُونَ ثَلَـٰثَةٌ رَّابِعُهُمْ كَلْبُهُمْ وَيَقُولُونَ خَمْسَةٌ سَادِسُهُمْ كَلْبُهُمْ رَجْمًۢا بِٱلْغَيْبِ ۖ وَيَقُولُونَ سَبْعَةٌ وَثَامِنُهُمْ كَلْبُهُمْ ۚ قُل رَّبِّىٓ أَعْلَمُ بِعِدَّتِهِم مَّا يَعْلَمُهُمْ إِلَّا قَلِيلٌ ۗ فَلَا تُمَارِ فِيهِمْ إِلَّا مِرَآءً ظَـٰهِرًا وَلَا تَسْتَفْتِ فِيهِم مِّنْهُمْ أَحَدًا ﴿٢٢﴾
Неки ће људи који се разилазе у погледу броја становника Пећине казати да их је било тројица, а да је пас био четврти, док други тврде да их је било петорица, а да је пас био шести. Наравно, ни за једно од ова два мишљења не постоји доказ, већ су резултат нагађања. А дотле неки људи кажу да их је било седам, а да је пас био осми. Реци, веровесниче: “Само Бог зна колико их је било, а мало је људи који то знају.” Стога не расправљај са следбеницима Књиге о броју становника Пећине, осим формално, не дајући значај детаљима, како не би дошло до сукоба и разилажења. Довољно је да им испричаш казивање онако како ти је објављено, а немој њих питати о становницима Пећине, о појединостима тог догађаја и броју оних младића, будући да они то не знају.